(…) Не верувам дека треба да се бараат некакви суштински нови решенија – има извонредни примери низ историјата на Црквата од кои има многу-многу што да се научи. Треба просто „да им се следува на отците“. Но – тоа следување на отците, како што силно подвлекува отец Георгиј Флоровски, не смее да биде нивно имитирање. И мислам дека тоа е јасно. Ние не можеме од отците и од историјата на Црквата да бараме готови решенија – но можеме да ја примиме логиката на отците. Логиката согласно на која тие ги донесувале своите одлуки пред дадените историски предизвици. Истовремено – треба да се поучиме на грешките од минатото. Треба да видиме кои модели на мислење и дејствување се покажале како непродуктивни, па дури и како деструктивни.
Првиот проблематичен модел е прекумерно-ревносниот. Тоа е едната крајност – од која на светот се гледа строго непријателски. „Ние не сме од овој свет“ – и точка. Па затоа било какво доближување до светот се гледа како заразно, опасно, душегубно. „Ние сме во Коработ на Црквата, а околу нас – морето на светот преполно со душмани“. Ваквиот пристап се темели врз крајно сомнителни интерпретации на јасни библиски вистини. Вистината е дека „христијаните не се од овој свет“, но некако се премолчува тоа дека тие сепак се „во него“ и згора на тоа имаат задача истиот постојано да го преобразуваат и да му го принесуваат на Бога. Ми се чини дека искривувањето доаѓа во најголема мерка како резултат на еден квазиапокалиптичен страв, генериран со латентното губење на рамнотежата во доживувањето на Божјата љубов (и иманентност), од една страна и неговата правдина (и трансцендентност), од друга страна. Директна последица од ваквата духовна „згрченост“ е дуализмот во сите свои „христијански“ подваријанти…
Брзо ќе се префрлам на вториот проблематичен модел: прекумерно-снисходливиот. Тоа е сушта спротивност на претходниот. Ако првиот беше преплашен од светот, а уште повеќе од Божиот одговор на евентуалното „шурување“ со истиот – овој во светот не гледа „ништо лошо“. „Светот си е супер – ама Црквата е онаа која треба да се менува! Црквата се успала, си ја заборавила автентичната мисија, таа е во таква тешка криза што леле-леле како ли ќе излезе од неа“! Се разбира, како и кај првите, и тука за кратко време започнува да се зацарува религиозниот елитизам. Просто истата прикаска, само од позади.
Типични пројави на овој модел се антиклерикализмот, антиинституционализмот и (исто како и кај претходните) „живата вера“. Арно ама оваа „жива вера“ знае понекогаш да биде до таа мерка „жива“, што е способна и најочигледните противречности помеѓу црковниот и световниот начин на живеење да ги сведе на „небитни ситници“. Подвигот е за „затуцани“ – читањето молитвени правила, вртењето бројаници, правењето метании, одењето на бденија и други „монашки“ богослужби не ретко се гледа со потсмев. „Важно е дека сме спасени, дека сме наградени за нашата вера“! Како водечка сила кај овој религиозен тип се исправува своевиден „благочестив“ хедонизам: „влезот во блаженството на идниот свет како-така сме си го загарантирале, така што сега – опуштено“!
(продолжува…)
Сликата на овој намигнувач ме потсети на еден млад протестант, кој велеше дека Христа го замислувал као џентлмен.
Навистина, само Светото Предание го чува и иконографски го пренесува неизопачениот Христов лик.
Но, дури и во Православната Црква не се наоѓаат „на секој чекор” вистински, автентични претстави на Воплотениот Божји Син.
Иконата како ракотворба не може да изрази поголема христообразност, од онаа што „според благодатта” се вообличила во душата на иконописецот.
Ми се допаѓаМи се допаѓа
„Зошто ни се празни храмовите? Па видете како го претставуваме Исус (американскиот кардинал покажува на ренесансното распетие позади него). Нели изгледа некако… депресивно? Просто никогаш да не посакате да отидете на црква! Затоа сега ви го претставуваме нивиот имиџ на христијанството (ја тргнува покривката од статуата поставена веднаш до говорницата) – Батка Исус (Dude Jesus)! Кажете како изгледа! Нели е… нели е некако… cool!“
Краткиот парафразиран цитат, во пакет со фотката на Dude Jesus, ни доаѓа од филмот „Догма“, кој се појави некаде околу 2000-та. Мислам дека тешко може да се најде подобра претстава на вториот модел на дефектно благочестие, опишан во текстот.
Ми се допаѓаМи се допаѓа
. „Светот си е супер – ама Црквата е онаа која треба да се менува!
Vec dugo zivim medju katolicima.Cak mi je jedan od roditelja katolik.Cijelo svoje djetinjstvo i mladost nisam znala kojoj crkvi da se opredjelim.Za pravoslavlje je moj djeciji mozak bio vezan mistikom,pojanjem i ljubavlju prema Rusiji i Grckoj,a za katolicanstvo…
Nevjerovatno je kolikom brzinom se ta crkva priblizava covjeku.Ne sjecam se da su propustili i jednu priliku da nam pomognu da porazgovaraju sa nama, cak i o stvarima o kojima i danas ne mogu misliti bez sablazni…Svidjalo mi se to.Samo molitvom Hristu sam se u odlucnom trenutku opredjelila za krstenje u SPC.Ali mnogi od nas nisu.Mnogi se priklone tamo gdje svestenstvo ima vremena,gdje post znaci samo molitva bez odricanja od bilo kakve hrane,gdje ispovjed znaci siguran oprost grijehova…Gdje crkva dopusta bas sve sto covjek zeli.Ljudi idu putem koji ima manje prepreka ne razmisljajuci o sustini.Dugo sam se ljutila na nasu pravoslavnu crkvu sto je tako ortodoksna…Sada znam i radujem se sto smo takvi kakvi jesmo ali trebamo pojasnjavati uvjek i svakom zasto smo takvi kakvi jesmo i zasto cemo zauvjek cekati da se covjek promjeni i dodje crkvi a necemo dopustiti da se crkva mjenja i prilazi covjeku.
Vi ste to lijepo poceli pa tako i nastavite.
Ми се допаѓаМи се допаѓа
Хвала Сандра, јако се раујем вашем коментару. Црква се увек налази између два искушења – једно је религија, друго је секуларизам. Црквени живот се не сме свести ни на једно ни на друго. Кад кажемо да „нисмо од овога света“, заборављајући да смо ипак као хришћани „у овоме свету“ – подпадамо под прво искушење. Кад кажемо да „ипак требамо бити реални и живети у овом свету“, заборављајући да ипак овај свет не сме имати власт над нама – онда подпарамо под друго искушење. Религија верује у Бога без човека, секуларизам верује у човека без Бога. Хришћани, напротив, верују у Богочовека – у Христа. Једињење Бога и човека, твари и творца – је оно „једино ново“ које је хришћанство донело свету.
Православље је изнад религије и секуларизма. То је основна мисао у богословљу оца Александра Шмемана. Али буквално исту тезу брани и свети Николај Српски (и то неколико десетлећа пре Шмемана), кад каже да је „Православље – изнад Истока и Запада“. За ова питања свима препоручујем његову истоимену књигу; као и „За живот света“ (срп. изд. Хиландарски путокази) и „Хришћанство на Западу – живот, свет, мисија“ (срп. изд. Светигора) оца Александра Шмемана.
Ми се допаѓаМи се допаѓа